Празници
 
 
Педесетница - Тројице

ПедесетницаДУХОВИ, Тројице, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле. У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.                                                                                                       ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.
Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

 

 

 
Св. апостоли Петар и Павле - Петровдан

Свети апостол Петар - Пореклом беше Јеврејин, и пре него што је постао апостол Божији звао се Симон. Он је брат светог апостола Андреја Првозваног из града Витсаиде. По занимању је био рибар, по природи простодушан и богобојажљив, држао се заповести Господње. Био је ожењен сестром апостола Варнаве и са њом је имао једног сина. Његов брат Андреј, дође му једног дана и рече: "Ми нађосмо Месију, Христа" и одведе га к' Исусу, а Исус, погледавши га рече му: "Ти си Симон, син Јонин, ти ћеш се звати Кифа (Петар)".

Бринуо се о својој кући и породици све док га Господ није позвао на апостолство. Он је први од ученика Божјих који је изразио јасну веру у Господа Исуса, рекавши: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мат. 16,16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера постепено се утврђивала. Иако, по промислу Божијем апостол Петар три пута га се одрече, он се искреним покајањем удостоји да први од свих апостола види васкрслог Господа, Исуса Христа. По вазнесењу Господа нашег, свети Петар, као врховни међу апостолима би први учитељ и проповедник. Проповедао је Јеванђеље по Палестини, Малој Азији и Италији. Чинио је многа чудеса која и дан данас, када му се обратимо са искреном молитвом чини. Излечио је својом моћи многе болесне, васкрсавао мртве. Чак и дејством његове сенке исцељивали су се многи болесници. Цар Нерон га је осудио на смрт, и би распет на крст, али наопако, јер сматраше да није достојан исте смрти као Господ.

Свети апостол Павле - Пре апостолства звао се Савле. Пореклом беше из племена Венијаминова, из града Тарсе. Најпре је био гонитељ хришћана и њихов мучитељ, али Господ га изабра за свог ученика и ревнитеља хришћанске вере. На путу за Дамаск јави му се сам Господ и рече му да престане са прогоном хришћана. Крсти се Савле и постаде Павле и посвети се апостолској служби. Проповедао је Јеванђеље широм света. У почетку га остали апостоли нису прихватали, али касније увидеше да је и он ученик Господњи попут њих, и прихватише га као себи равног. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско трпљење. Кроз дане и дане његовог проповедања. Живот му је стално висио о концу и пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао Цркву у многим местима и достигао ту меру савршенства да је могао рећи "Не живим ја, него Христос у мени", онда је предао своју душу Господу. Био је посечен у Риму, у време цара Нерона, баш када и апостол Петар.

У нашем народу постоји обичај да се уочи овог великог празника, који је посвећен светим апостолима, Петру и Павлу, пале лиле, које се праве од младе коре дивље трешње или брезе. Обично се то ради на местима где се народ окупља, на трговима, раскршћима и у томе учествују деца и омладина. Паљење ватре и лила симболише на она времена када су христоборни цареви прогонили и мучили хришћане, везујући их за дрвене стубове, натапајући их смолом и палећи их. Њихова тела су тада горела као буктиње, осветљавајући тргове као данас симболичне ватре и лиле.

 

 
Вазнесење Господње - Спасовдан

Пошто је распет на Крст и сахрањен у гробници, након три дана Господ наш, Исус Христос васкрсну из мртвих и јави се својим ученицима, једанаесторици светих апостола. Са њима је провео 40 дана овде на земљи поучавајући их како да шире Његову веру и хришћанско учење. Када прође тих 40 дана, повео их је све са собом на Маслинску Гору и рекао им је: "Тако је писано, тако је требало бити, да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан и да се проповеда покајање у име Његово и опроштење грехова по свим народима, почевши од Јерусалима, а ви сте сведоци свему томе. Јер је Јован крстио водом, а ви ћете крштавати Духом Светим, не дуго после ових дана. И гле, ја ћу послати обећање Оца Својега на Вас, а Ви седите у граду Јерусалиму док се не обучете у Силу са висине""

Овим речима Он заврши разговор са њима, благосиља их и поче да се уздиже на небо, а њих остави да сачекају силазак Духа Светога. Апостоли су стајали и немо гледали за Њим, док није сасвим ишчезао. Утом им се обратише Анђели Божји са речима: "Што стојите и гледате? Како сте видели да Господ одлази на небо, тако ће Он опет доћи да суди живима и мртвима и онда царству Његовом неће бити краја".

У знак сећања на овај догађај наша Црква слави СПАСОВДАН, тј. Дан Спаса нашег, Господа Исуса Христа.

 
 
Св.великомученик Георгије - Ђурђевдан

Свети Ђорђе је рођен у богатој и честитој хришћанској породици, крајем трећег века нове ере. Живели су у Кападокији, све док отац светог Ђорђа није пострадао за Христа. Ђорђе је био сасвим мали кад је остао без оца. Да би избегла прогоне хришћана, његова мајка се преселила у Палестину, одакле је била родом. Тако је Ђорђе растао у земљи где је Христос живео и проповедао. Уз добру и побожну мајку, израстао је у правог хришћанина, чије срце није било ни хладно ни млачно, већ је пламтело огњеном љубављу према Христу. Ступио је у војску. Ђорђе је био изванредно леп, висок и стасит, а одликовала га је племенитост, поштење и храброст, па је већ у двадесетој години стигао до части трибуна и „Као такав беше на служби при цару Диоклецијану (еп. Николај)." Кад је цар Диоклецијан, који се све време своје владавине борио против хришћана и ужасно их прогонио и убијао, отпочео још један од својих крвавих похода на хришћане, Ђорђе је дошао пред цара и јавно, пред царем и свима осталима, рекао је да је он хришћанин. Цар је био ван себе од беса и одмах је наредио да Ђорђа баце у тамницу. Наредио је да га ставе на најстрашније муке, која само ум помрачен Сатаном, може да смисли. Ђорђе је све подносио и непрестано се молио Богу, који га је одмах исцељивао. Оваква вера и очигледна Божја благодат, преобратила је многе Диоклецијанове војнике, али и Ђорђеве мучитеље у хришћане. Они су поверовали у Христа, и јавно исповедили своју веру, знајући да ће их Диоклецијан погубити. Највећи ударац за цара Диоклецијана је био кад је и његова жена, царица Александра, постала хришћанка. Тада је цар наредио да се њој, главном жрецу (жрец је незнабожачки свештеник), који је такође примио хришћанство као и многим другима одруби глава. И светог Ђорђа је послао на губилиште, кад је видео да ужасна и најопакија мучења нису никог заплашила, већ су постигла супротан циљ: преобратила неверујуће, а верујуће још више учврстила у вери Христовој.

Кад су их водили на губилиште, царица Александра је села на једну клупу да се одмори и ту је издахнула, пре него што јој је крвник пришао. „Блажени Ђорђе би посечен 23. априла 303. године. Чудесима која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Ни броја његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају." (еп. Николај).

На иконама се св. Ђорђе представља у војводском оделу, на коњу, како копљем пробада страшну аждају, а нешто даље стоји једна жена у господском руху. Мада је народ исплео многе легенде око имена св. Ђорђа, он се у стварности и земаљском животу није борио са аждајом и спасавао царску кћер. Аждаја на икони, символично преставља многобожачку силу, која је небројене хришћанске жртве прождирала. Свети Ђорђе ју је победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац незнабоштву. Десет година после смрти св. Ђорђа, цар Константин је забранио прогоне хришћана, а хришћанска црква је постала званична црква у римској империји. Неки тумаче представу аждаје и као символичну представу цара Диоклецијана, који је због својих крвавих дела у народу остао упамћен до дана данашњег, под именом: „Проклети цар Дукљанин“.

Дан када је бесмртном славом мучеништва овенчан свети Ђорђе (Георгије), и када је из земног живота прешао у вечно царство небеско, ( 23. априла, односно 6. маја), слави се као дан: „Свјатаго славнаго великомученика побједоносца и чудотворца Георгија“. Овај дан народ зове Ђурђевдан, а јесењи празник (3. новембра по старом, односно16. новембра по новом календару), назива се Ђурђиц. То је дан када је обновљена његова црква: „Обновленије храма свјатаго великомученика Георгија, иже в Лидије, идјеже положено часније тјело јего."

 
 
Улазак христов у Jерусалим - Цвети
Дан после Лазареве суботе, у недељу, Господ Исус Христос је пошао са својим ученицима у Јерусалим. Приближавао се јеврејски празник ПАСХА, али и најтужнији дан људског рода.
Када је Господ Исус Христос на магарету ушао у Јерусалим, дочекан је одушевљеним узвицима и песмом народа:"Осана Благословен је онај који иде у име Господње" (Јн.12, 13-15) По путу по коме је пролазио бацали су младе гранчице а неки чак и своје хаљине.
Немерљива радост дочека је на Христовом лицу исписивала тугу и жалост, јер је само ОН, знао да ће се та радост ускоро претворити у страшне повике "Распни Га распни" За неколико дана, на Велики петак тако и би.
Света Православна Црква је одредила да се свечани улазак Христа у Јерусалим прославља у недељу пред Васкрсење Христово. У нашем народу овај празник зове се ЦВЕТИ.                                     
 
Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања
Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Најпре био крштен у латинској цркви, но доцније ослободи се од те цркве и постане члан цркве православне. Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.

Божанственом благодашћу просветлив се,
И по смрти показујеш светлост живљења свога
И истачем миро благоухања
Онима што притичу ка гробници моптију твојих,
И људе своје упутио јеси ка светлости Богосазнања,
Симеоне оче наш, Христа Бога моли
Да нам дарује велику милост

 

 
Сретење Господње

Празник Сретења Господњег се слави у спомен на дан кад је Богородица, четрдесети дан по рођењу Христовом, однела свог Божанског сина у јерусалимски храм, да га посвети Богу, а себе очисти. У Храму ју је, Богом надахнути првосвештеник Захарија, одвео на место где стоје девојке, што је изазвало негодовање међу фарисејима. У храму је био и старац Симеон, коме је било проречено да неће умрети све док не види Спаситеља. Угледавши детенце на рукама Богородичиним, старац Симеон је у њему препознао Месију. Узео га је у руке и сузних очију рекао: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видјеше очи моје Спасењје твоје." (Лк 2, 29,30,) Ту је била и Ана, која је од младости служила Богу постом и молитвама, која је, као и старац Симеон, препознала Месију. Она је молитвом прославила Бога, а потом је свима у храму објавила да је то Спаситељ кога су тако дуго чекали и чији су долазак пророци вековима најављивали. Фарисеји су већ били љути на првосвештеника Захарију, због одвођења Дјеве Марије на место за девојке, а кад су чули речи Старца Симеона и Ане, одмах су отишли цару Ироду и све му испричали. Ирод је тражио тог Спаситеља, још од кад су му три мудраца са Истока рекла да следе звезду која ће их одвести до Цара Славе, који треба да се роди у околини Јерусалима. Хтео је он одмах да погуби Богомладенца, али су му мудраци измакли. Сада му се указала прилика, кад се његов непријатељ, који је имао само четрдесет дана, налази у храму, па је одмах послао војнике да га убију. У међувремену, божанска породица, Праведни Јосиф, Богородица Марија и малени Исус су били већ измакли и упутили се у Мисир, јер су анђели Праведног Јосифа обавестили о опасности која се надвила над њих.

Празник Сретења се слави од првих векова хришћанства, а посебно свечано од 544. године, у време цара Јустинијана. "Те године је у Цариграду владао помор, а Антиохију су разарали земљотреси. На Сретење су одржана велика народно-свечана молепствија и помор и земљотреси су престали."

 
 
Св. Три Јерарха

За време цара Алексија I Комнена (1081 - 1108) настао је у Цариграду спор око ова три светитеља: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова, наиме који је од њих већи по светости, учености, беседништву и животу, због чега је настао раздор, тако да су се једни звали Јованити, Василијевци, а трећи Григоријевци. Неко време иза тога када настадоше ови спорови, јавише се ови велики светитељи, прво сваки засебно, а затим сва три заједно, и то не у сну, но на јави, Јовану епископу евхаитском, човеку ученом и пуном врлина, и рекоше:

«Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога».
Рекавши то епископу, они се почеше уздизати на небо, сијајући неисказаном светлошћу и зовући један другога по имену.

Јован епископ је одмах умирио у Цариграду оне који су се спорили, установио је тамо празник три светитеља, као што му они заповедише, и завешта црквама да га празнују са потребном свечаношћу. Празник у част три васељенска учитеља: Василија Великога, Григорија Богослова и Јована Златоустога установљен је 1084. године у Цариграду. Када је Јован видео да се успомена ова три светитеља слави месеца јануара, наиме Василија Великога - 1. јануара, Григорија - 25. јануара, Јована Златоустога - 26. јануара, то их је он саставио у 30. дан истога месеца, украсивши празник њихове успомене службом и похвалама.

Свети Василије Велики је превазишао у књижевној мудрости не само учитеље свога времена но и старије; изучио је реторство и философију и као аскета живео је животом врлине, сиромаштва и целомудрија, и улазећи умом ка Боговиђењу, узведен је на архијерејски престо када је имао четрдесет, а био је архијереј 5 година.

Свети Григорије Богослов је био светога живота, учен богослов, због чега је и назван: Богослов. Био је архијереј дванаест година у Цариграду, утврђујући православље.

Свети Јован Златоусти био је велики беседник и одличан тумач Светог Писма, светога живота извор милости и љубави, пун ревности учитељства. Живео је шездесет година, а пастир цркве био је шест година…

 

 
Св. Сава први Архиепископ српски

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му је пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
"У историји Православља има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такав је св. Григорије просветитељ Велике Јерменије, св. Нина, просветитељка Грузије, света браћа Ћирило и Методије, просветитељи Словена, и код нас Срба - Свети Сава Просветитељ и учитељ. Ово јеванђелско просветитељство у православној традицији битно је другачије од оног уобичајеног, нама познатог из новијег времена" (Вл. Атанасије Јевтић). Није о Светом Сави овако говорено само у последње време него и за његова живота, о чему сведочи поздравно слово, којим је Јерусалимски патријарх Атанасије други (патријарховао од 1224. до1236. год.), упутио Светом Сави приликом његовог другог доласка у Јерусалим: "Ево, браћо, ово су пред нама истински Апостоли Христови, које је сам Господ извео на жетву своју и сам их надахнуо. Јер истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и Јову праведном јавно, а не преко Писама говорио, него их је сам Собом надахњивао, зато што је нашао ум њихов чист. Тако је и Светим Апостолима, нашим Учитељима, Бог дао не нешто написано, него им је уместо Писма дао благодат Духа Светога, рекавши им: "Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас" (Доментијан, 203-4). Речи Јерусалимског патријарха говоре да је он у Светом Сави видео и препознао просветитеља, и то не било каквог, него онаквог какви су били Апостоли Христови» (еп. Атанасије (Јевтић).
У Цркви је служба Светоме Сави установљена убрзо после његове смрти, још у 13. веку. А култ Светога Саве је живео у народу који га је и за живота поштовао као светитеља. На гробу Св. Саве вековима се окупљао народ тражећи утеху, помоћ и исцељење. Кад су Турци решили да казне Србе најстрашнијом могућом казном, да спале мошти Светога Саве, онда је тај паклени наум у дело спровео отпадник од вере и народа, потурчени Албанац, Синан Паша.
Али ни то није вредело, Свети Сава није постао просветитељ, учитељ и ујединитељ народни, по титули, пореклу или части, већ по благослову Господњем, а силом Духа Светога. А што је Бог оставио, не може да уништи никаква земаљска пакост. Тако је нама остало дело Светога Саве, да се по њему управљамо и живимо, односно, како то лепо каже Теодосије Хиландарац: "Био си учитељ пута који води у живот, истински и вечни, јер си, дошав Духом Божјим просветио твоју отаџбину."
Дан Светог Саве, као школске славе, се помиње први пут 1735. године и то у документима Карловачке српско-латинске школе коју су основали Руси. У Карађорђевој Великој Школи (1808-1813.), било је звоно на којем је био урезан лик Светога Саве. То звоно је остало неоштећено у току свих ратова устанака и превирања у Србији, и 1840. год. је пренето у Лицеј, који је 1863. год. прерастао у Велику школу, из које је 1905. године израстао Београдски универзитет.
Кнез Милош Обреновић је 1823. године донео наредбу да се дан Светог Саве слави као школска слава. Из тог времена је остала прича, да четири године по доношењу наредбе о прослављању Светог Саве, многи страни трговци, Грци, Цинцари и Бугари, нису поштовали овај празник. Кад је то чуо, књаз Милош их је све позвао у Пожаревац и рекао. "Ви Грци засветисте и своје црквењаке и ми их све светкујемо, а нећете једнога Светога Саву Српскога?"
"Океме, господар, ама не сме знале. "
Онда је наредио да свако од њих однесе по оку воска цркви и да добро упамте када је дан Светога Саве. Прича се да су следеће године већ око Божића сви почели да се распитују код београђана: "Кад је, ђанум, оно Васе Светло Сава, да идемо у цркву."
Дан Светога Саве је прослављан све до 1945. године. Те године је у згради Народне скупштине, веома свечано обележен празник Светога Саве. Како пише "Политика" у броју од 28. јануара 1945. године, прославу је организовала Антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије, где су били окупљени сви чланови руководства, на челу са Јосипом Брозом, као и преко 350 званица. На чеоном зиду је била слика Уроша Предића "Свети Сава благосиља српчад", а около су биле заставе са петокракама и слике Маркса, Енгелса, Лењина, Стаљина и Тита. На Универзитету се славило уз верски обред резања славског колача. Чим је скинута свечана декорација из скупштинске сале, слика Уроша Предића је бачена у подрум (одакле је после доста времена неко пренео у канцеларију ректората Богословије), а и са свим осталим се поступило на исти или гори начин. Прослављање Светог Саве је забрањено и све до пре петнаестак година, наставници су морали да записују све ученике који иду у цркву на дан Светог Саве.
Но, Богу драгом хвала, времена су се променила, па данас, на дан 14/27. јануара, све школе опет славе дан српског просветитеља и учитеља Светитеља Саве.
 

 
Св. Никола - Никољдан
У другој половини трећег века родио се у граду Патару, угледним и богатим родитељима, Теофану и Нони, син јединац Никола. Град Патара се налазио на обали малоазијској области Ликији, близу Средоземног мора, а над свим тим областима, као и над остатком света владао је моћни римски цар Валеријан.

Богатство и углед Николиних родитеља омогућио је дечаку да се школује код најпознатијих учитеља Теофан и Нона нису заборавили да им је чедо Бог даровао, па захвални на дару и бескрајној радости родитељства, дадоше сина да се духовном животу учи код стрица Николаја, епископа Патарског. Кад је дошло време замонашен је у манастиру Нови Сион. После смрти родитеља, Никола, не задржавши ништа за себе, раздели своје велико наслеђе сиромасима.    У граду Патари су га сви знали као изванредно доброг и милостивог свештеника, који је увек свима помагао, али није волео да се о томе зна и прича, држећи се речи Господњих: "Да не зна левица твоја шта чини десница" (Мат. 6, 3). Због његове вредноће, ревновања за веру Христову, поштења и доброте, епископи и свештеници из Ликијске области, изабрали су св. Николу за архиепископа мир-ликијског, после смрти његовог стрица.

Као архиепископ, св. Никола се понашао као добри пастир из јеванђелске приче. Обилазио је засеоке села и градове. Поучавао је народ, утврђивао у вери, обилазио убоге, болесне, заточене. Откупљивао је сужње и пуштао их на слободу, јер су тада заробљеници продавани као робови. У време цара Диоклецијана и св. Никола је био затворен у тамницу, где је провео много година, све док на римски престо није дошао цар Константин и помиловао све хришћане, а хришћанство прогласио вером читавог царства. Тада се св. Никола вратио на свој архиепископски престо. У то време, царица Јелена је пронашла Часни крст Христовог страдања, па је св. Никола решио да обиђе света места. У току путовања у Свету земљу, као и при повратку из ње, на путу су се догађала многа чудеса. Кад је страшна олуја запретила да потопи брод, свети Никола клекао на молитву Богу, који је утишао буру и умирио море па су срећно стигли у Свету земљу. После обиласка свих светих места, свети Никола унајми неког лађара да га одвезе у Ликију, али лађар је, иако је узео новац, хтео да иде на неку другу страну. Тада се подиже јак ветар и окрену брод у правцу Ликије, без обзира што су сви морнари, по наређењу капетана, покушавали да га врате, пуним једрима брод је дошао у Ликијско пристаниште, где се свети Никола искрцао. Безброј је прича о доброчинствима светог Николе. Помагао је он сироте девојке, тешио уцвељене, спасавао народ од глади, бранио Ликију и све градове од ратне опасности и несреће. Причају људи да је неки брод упао у олују на путу из Египта, морнари су клекли на молитву призивајући светог Николу. У том трену, појави се свети Никола на броду, узе кормило и поче управљати бродом, избави га из опасности и нестаде. Кад су стигли у град, угледали су свога спаситеља па су почели да му се до земље клањају и љубе руке и ноге, а свети Никола је само одговорио: "Подајте славу Богу што вас је избавио, а ја сам човек грешан као што сте и ви". Но ту се прича не завршава. Светитељ је видео да су ти морепловци гусари, па их посаветова и научи како да се покају и поправе да их нека друга Божја казна не стигне.

Свети Никола је уснуо у Господу, после 58 година службовања Богу и народу, 6. децембра 345. године. Свечано је сахрањен у саборној цркви мирликијске митрополије. Тамо је његово тело почивало вековима. Многи људи су долазили и молили се, а остало је забележено да су гроб Светог Николе походили и многи Словени, вероватно је зато поштовање светог Николе код нас толико распрострањено. Кад су завичај светог Николе освојили Турци, он се у сну јавио једном свештенику из Барија у Италији и рекао да жели да његово тело буде пренесено у Бари. Било је то 1096. године.

У Барију је подигнут велелепни храм посвећен светом Николи, где његове мошти и данас почивају. Свети краљ Стефан Дечански је целу цркву украсио сребром у знак захвалности што му је свети Никола вратио вид.

 
 
Св. Алимпије Столпник

Рођен у Адријанопољу, граду пафлагонијском и одмалена предан Богу на службу. Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бежаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част свете Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних педесет три године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашиваху, него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше, а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцељења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Свети Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац, како за живота тако и по смрти. Поживевши стотину година упокоји се 640. године у време цара Ираклија. Од његових светих моштију сачувана је глава у Кутломушком манастиру у Светој Гори.

 
Сабор Св.Архангела Михаила - Аранђеловдан

Бог је, пре стварања материјалног - видљивог света, створио невидљиви, духовни свет бестелесних сила. У почетку су сви духови били добри, све док се један од њих, Деница, није погордио понесен великом моћи коју му је Господ дао и сасвим се одметнуо од Бога. Постао је зао и чинио је многе лоше ствари. Око себе је окупио духове који су били колебљиви и наметнуо им своју вољу. У борбу против злог духа Денице и његових мрачних сила, ступио је Архангел Михаил, победио га и збацио са неба. Тако су се духовне силе поделиле на добре и зле, односно на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи - весник, а демон значи - пакосник.

По учењу Цркве постоји много анђела, они образују небеске војске, а над свима њима је Господ Саваот (Саваот значи господар над војскама). Све небеске војске се деле на девет чинова, а тих девет чинова имају три степена. У првом степену су: шестокрили серафини, многооки херувими и престоли, у другом су: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.

Сваки човек, кад крштењем постане хришћанин, добије свога анђела, који се назива: анђео мирни, чувар душе и тела. Анђели чувају сваког човека. Мало ко није у одсудним животним тренуцима чуо глас свог анђела чувара, то је глас унутрашње душевне борбе, који ми зовемо гласом савести. Анђели не наређују и не туторишу, већ саветују остављајући свакоме слободан избор. Од људи се удаљавају једино кад они намерно греше и неће да се покају и поправе.

Први међу архангелима је Архангел Михаило, (што значи-Ко је као Бог). Он се непрестано бори против злих сила, за славу Божју.

Други је Архангел Гаврило (Сила Божја), који се људима јавља као благовесник.

Трећи, Архангел Рафаило (Помоћ или исцељење Божје), је помоћник људима у болести и невољи.

Четврти је Архангел Урило (Светлост или ватра Божанска), који као светлост, просветљава и озарује људски ум како би тежио према узвишеном.

Пети Архангел Салатиљ (Врховни служитељ молитава), загрева душе и срца људска на усрдну молитву, како би молитва била жарка, а не хладна и тек реда ради обављена.

Шести је Архангел Егудило (Хвала Божја) који награђује све који се труде да прославе име Господње.

Седми, Архангел Варахило (Делитељ благослова Божјих), је онај преко кога Бог шаље благослове у породице, за рађање деце и уређење породичног живота. Он помаже и даје благослове свима који се старају о немоћнима и гладнима.

Како би се одала пошта свим анђелима одређен је осми дан месеца новембра и тај дан се прославља под именом. " Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила". У народу се тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за ову славу зато што је то, по старом начину бројања месеци, био девети месец, а број девет одговара броју ангелских чинова, којих такође има девет. Аранђеловдан се по старом календару слави 8. новембра. Тај датум је изабран због подсећања да ће осмог дана Страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима да суди живима и мртвима.

Многи који славе Аранђеловдан не спремају славско жито, наводно зато што је Архангел Михаило уз Архангела Гаврила и Светог Илију, живи светац. Сви светитељи су живи и од Бога прослављени.

Славско жито се не спрема за подушје светитељу, већ је оно символ васкрсења, односно, смртног тела и живота бесмртне душе у светлости Царства небеског.

Ако се у нашим манастирима, који славе ове светитеље, спрема жито, онда је то сасвим довољан пример како треба радити. Не спремање жита, и поред упозорења цркве, може се сматрати грехом.

 

 
Св. великомученик Димитрије - Митровдан

Димитрије, јединац солунског војводе, био је дуго очекивано и од Бога измољено чедо. Растао је и учио се војничкој вештини у свом родном граду Солуну, а после смрти старог војводе, цар Максимијан га је поставио на очево место за солунског војводу.Био је на највишем положају, цар га је уважавао и поштовао због његове одважности, поштења и беспрекорног извршавања дужности, све док Димитрије није одбио да прогони хришћане. Ни само да није хтео да се повинује царевој наредби, него је јавно исповедио хришћанску веру и тиме сам себи потписао смртну пресуду. Знајући шта га чека, разделио је имање сиромасима. Цареви војници, који су слепо слушали наређења, а не глас срца и савести, изболи су Димитрија копљима, иако су га нашли на молитви. За хришћане, људе који су мислили и веровали другачије, није било милости. На месту где је сахрањен Свети Димитрије подигнута је најпре мала црква, а касније велелепна, која и данас постоји у Солуну. Свети Димитрије није напустио свој град, бранио га је и чувао, а то чини и данас, и не само Солун, већ и нас, о чему сведочи и ова истинита прича о догађају који се збио у Солуну уочи славе Светог Димитрија 1991. године.                                                                                                 «... У цркви св. Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.                                                                               Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.                                        Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.                      Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље“! Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу св. Димитрија и нестао у њему.                                                                               Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је мио-мирис, јасно су осетиле.                                    Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши к‘ себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, све до једне, рекле: „Исто као свети Димитрије на овој икони“.На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка."

Спомен великог земљотреса

У време цара Лава Исавријанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. године. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

 
 
Св. апостол и јеванђелист Лука и Св. Петар Цетињски
Јеванђелист Лука, један од седамдесет апостола Христових, био је Грк и незнабожац. У родном граду, Антиохији, изучио је философију, медицину и сликарство. Кад је Христос ходио по земљи, његова дела су се надалеко прочула па је Лука, гоњен жељом да упозна тог необичног човека, дошао у Јерусалим. Кад је упознао Христа и разумео његову науку, искрено је поверовао у Господа. После силаска Светога Духа на апостоле, Лука се вратио у Антиохију, где је постао сарадник и сатрудник апостола Павла. Хришћани су хтели да трајно сачувају Христове речи, па су молили Луку да напише Јеванђеље, што је он и урадио око 60.године. Лука је био веома даровит писац, о чему говори стил којим је писано Јеванђеље. Главна идеја овог Јеванђеља је учење о Христу Спаситељу света. Посебно су лепе приче о блудном сину, богаташу и убогом Лазару и неправедном господару. Једино се у његовом Јеванђељу сачувала повест о рођењу св. Јована Крститеља, сусрету Дјеве Марије и Јелисавете, затим о поклоњењу пастира витлејемских и разбојнику који се покајао на крсту. Поред Јеванђеља свети Лука је написао и Посланице. После смрти апостола Павла, наставио је да проповеда Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим земљама. Како је био изванредно надарен, он је и сликао. По предању, свети Лука је насликао три иконе Богородице са Христом Богомладенцем, као и иконе светог Петра и Павла, за које је сама Богородица рекла: "Благодат рођеног од мене и моја нека буде са овим иконама." Те иконе су биле узор свим каснијим иконама, због чега се свети Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Апостол Лука је имао 84. године кад су га ухватили злобни идолопоклоници и убили обесивши га о грану маслине у граду Теби Беотијској.

Св. Петар Цетињски                                                                                  Свети Петар је рођен 1. априла 1749. год. у Његушима. У 12. години је ступио у монашки чин, а 1782.г., по смрти митрополита Саве, Петар постаје митрополит и господар Црне Горе у 33. години. Сав свој живот, без остатка, посветио је најтежој и најлепшој служби, Богу и своме роду. Мирио је завађена племена и бранио земљу од Турака, и с Божјом помоћу, успео је и у једном и у другом послу. Према себи је био суров и престрог, а према свим другима благ и праведан. Иако митрополит и господар Црне Горе, живео је у малој монашкој келији, за коју један писац каже :"Никада, нигде, ни на једном месту на свету, ни у најбогатијим дворовима и палатама, не доживех и не видех такву раскош као у празној келијици камених зидова и пода, са једним тврдим лежајем и много икона. Тад схватих да није раскош оно што сија златом и позлатом, него оно што је молитвом и светошћу натопљено и облагодаћено." Упокојио се на дан светог Луке 1830. године. Његове нетрулежне мошти почивају у цетињском манастиру. "Господ га прослави на небесима и на земљи као верног и трпељивог слугу свог!"

 

 
Преподобна мати Параскева

Име свете Параскеве или Петке долази од грчке речи Параскева што значи Петак, отуда Петка. Рођена је крајем деветог или почетком десетог века у граду Епивату, који се налази између Силимвије и Цариграда. Родитељи су јој били, вероватно словенског порекла, имућни и честити хришћани који су тако васпитали и своје двоје деце, сина Јевтимија и кћер Петку. Јевтимије је био старији и по одобрењу и благослову родитеља рано се замонашио, а касније постао епископ Мадитски.

Петка је од најранијег детињства била веома побожна. Живот јој је био испуњен радом и молитвом, а после смрти родитеља, живела је онако како су живели велики светитељи подвижници. Желела је да се поклони највећим светињама па је отишла у Цариград. Потом је пет година је живела при цркви Покрова Богородице у Ираклијском предграђу.

Одатле је отишла у Палестину, како би се поклонила свим местима освећеним Спаситељевим животом и настанила се у Јорданској пустињи. Тамо је до дубоке старости живела подвизавајући се. Две године пред смрт, док је стајала на молитви, јавио јој се анђео и рекао да треба да се врати у свој родни град, где ће земљи предати тело, а душу ће Господ примити. Кад се вратила у Епиват, нико је није препознао, јер је отишла пре више деценија, а родбине није имала. Дани су јој пролазили у раду, посту и молитви. Тихо се угасила и нестала са лица земље. Била је сахрањена изван гробља јер је за суграђане била странкиња. Нико није знао ко је она.

После много година, на том месту је сахрањен неки утопљеник, кад су копали гроб, радници су нашли потпуно сачувано тело, али нису томе придавали никакав значај. У току ноћи, један од радника, Георгије, имао је овакво сновиђење:Видео је царицу како седи на престолу, обасјана светлошћу. Један од светлих војника, који су је окруживали, узео је Георгија за руку и рекао му да су се огрешили о светитељку, а онда је царица сишла са престола, рекла му ко је она и наредила да изваде њене мошти и положе их на часном месту. Георгије је испричао укућанима сновиђење, па су сви пошли до гроба, а тамо су затекли много људи, јер је и једна жена, Јевтимија, имала исто такво сновиђење. Тако су мошти свете Петке положене у цркву и одмах су почела да се дешавају чудесна исцељења. Два века после смрти свете Петке, Цариградом и околином су владали крсташи, па бугарски цар Јован Асен 1238. године измоли од крсташа ове мошти и пренесе их у своју престоницу Трново. У време Косовске битке, и Трново је пало у турске руке, па су мошти свете Петке су пренете у Румунију, а кад је од Турака 1396.г. освојена и Румунија, царица Милица је измолила од Султана Бајазита да јој дозволи да мошти светитељке пренесе у Србију. Он је дозволио и мошти свете Петке су пренете у Београд на Калемегдан, код извора чудотворне воде, где је сазидана капела која и данас постоји. Тамо су мошти почивале све до 1521. г., а кад је Сулејман Други заузео Београд. Он је запленио мошти и однео их у свој двор у Цариграду. Тамо су почела да се дешавају чудеса, па су свету Петку славили не само хришћани него и муслимани.

Године 1641. војвода Василије Лупул, господар Молдавије, је успео да добије мошти свете Петке и пренесе их у град Јаши, где и данас почивају.

Колика је благодат од молитви, знају сви они који су се светој Петки молитвено обраћали, али и многи којима се сама јављала и у невољама помагала.

 

 
Св. пророк Илија

Пророк Илија био је син Соваков из племена Ароновог брата Мојсијевог, а рођен је на 816. године пре Христа, у месту Тесвиту, земљи аравитској, због чега се и назвао Тесвићанин. Приповеда се да је приликом Илијиног рођења његов отац видео како неки седи старци пламеном повијаше новорођено дете, и даваху му ватре да једе. Зато је његов отац веровао да ће његов син бити ватрени поборник за правду и веру. Пророковао је двадесет и пет година. У то време у израиљском народу био је опаки цар Ахав, који је имао још опакију жену Језавељу. Ахав се свим силама трудио да његов народ остави јединог и истинитог Бога и да се клања богу Валу (Балу), коме је подигао храм у Самарији. У то време појави се велики пророк Илија да израиљском народу прорекне да ће настати велика суша, као казна због отпадништва од Бога. А Бог Илији рече да иде у планину на поток Хорат, и ту чека даља наређења. Илија тамо проведе годину дана, пијући воду са потока. Јутром и вечером гавранови су му доносили хлеба и меса за храну. Када после годину дана од велике суше пресахну тај поток, Бог заповеди Илији да оде у Сарепту Сидонску и да тамо остане док га не позове. Илија оде у Сарепту, и виде у једном дворишту како једна жена, која беше удовица, купи суве гранчице. Илија је замоли да му донесе мало воде и хлеба. "Немам печена хлеба ни залогаја", рече му она "Већ имам још прегршт брашна у наћвама и мало зејтина у зејтиници, и зато купим ове гранчице да зготовим себи и своме сину оброк, па после да помремо од глади". Но, Илија јој рече: "Иди те умеси и мени један колачић, и не бој се, неће нестати брашна у наћвама ни зејтина у зејтињаци". жена тако уради, и деси се чудо: брашна и зејтина никаоко није нестајало, иако су сваки дан трошили, и сво троје се прехрањивали. Илија се ту сасвим и настани. За све то време, велика невоља и даље притискивашеизраелски народ: не беше кише ни росе, земља беше попуцала, дрвеће се осушило, многи извори пресахнуше, а многи људи и стоке је од глади и жеђи помрло. Када дође време, рече Бог Илији да иде цару и да му каже да ће ускоро пасти киша. Чим га Ахав угледа, повика: "Ево онога што доноси несрећу народу!" Илија му одговори да несрећу не доноси он, већ цар и царица, који народ нагоне да да се клањају идолима. Потом Илија предложи цару да се на гори Кармил окупи 450 Воловних зреца и 400 Астартиних, и много народа и да се помолимо рече, ја мојем Богу, а они њиховима, за кишу, па чији Бог послуша молитву и пусти кишу, тога да признамо за превога бога. Цар приста и сви се искупише на гори Кармил.  Када се се окупише рече Илија: Дајте нам два јунца, па зречеви нека закољу једнога и исеку на комаде и метну на дрва, а ја ћу такође једног, па се помолимо сваки своме Богу, и на чију жртву сиђе ватра с неба и запали је, тога Бога да признамо".Зреци први заклаше јунца, ставише га на жртвеник и повикаше на сав глас: "Вале, Вале, послушај нас!" Скакали су тако до јутра до поднева око жртвеника али, нити ватре нити одговора. Илија им се поче ругати: "Вичите јаче, може бити да се вцаш бог нешто замислио, или спава, или је на путу, па вас не чује".Они се почеше још јаче дерати, и један другог бости ножевима, да би се на њихове јаде Бог смиловао, али опет не би ништа.

Тада Илија узе дванаест каменова, према броју племена израелских, начини жртвеник и свуд унаоколо ископа једнек. Намести озго дрва, а поврх њих стави комаде исеченог јунца, па рече народу: "Напуните четри ведра воде и сипајте на жртву и дрва". Три пута тако учинише, док цео жртвеник не огрезну у води. Тек тада Илија приступи жртвенику и поче се молити: "Боже Аврамов, Исаков и целог Израиља! учини нека овај народ позна да си Ти Бог његов, те да се срца њихова обрате к Теби"... Још Илија своју молитву није ни завешио, а паде ватра с неба и сву жртву сазеже. Сав народ који то чудо гледаше, поче у глас викати: "Господ је Бог наш!"... "Господ је Бог наш!"Све зреће Валове похваташе, одведоше их на поток Кисон и ту их поклаше, а затим се небо замрачи од силних облака и ветра и пљусну велика киша.Када је царица Језавеља чула шта је Илија урадио са зрећима, врло се расрди и посла гласнике Илији да му јаве да ће она с њим учинити оно што је он урадио са зрећима. Да би се склонио од освете Језавељине, оде Илија чак на планину Хорив и склони се у једну пећину. Али једног дана, задува јак ветар, зачу се грмљавина и севање муња, и Илија зачу тихи глас Божији: "Илија, а шта ћеш ти ту?" Илија му одговори да се плаши освете израељског народа, али му Бог рече да истраје, и да настави свој пророчки рад.

Једном цар Ахав пожеле да купи виноград неког Навутеја, али овај га никако не хтеде продати, јер то беше наследство од оца. Ахав са Језавељом смисли план да је Навутеј ружно говорио против Бога и цара и по царској и по царској заповести Навутеја засуше камењем, што је била јеврејска казна за јеретике. Ахав потом присвоји његов виноград.

Али Бог рече Илији: "Иди у Навутејев виноград. Тамо ћеш наћи Ахава где се по винограду шири, прореци шта ће њему и његовој жени бити до послетка". Илија послуша Бога, оде и нађе Ахава и прорече му: "Као што су пси лизали крв Навутејеву, тако ће пси лизати крв твоју, а Језавељу ће пси изести испод зидова Градских".После три године у рату са Сиријцима, Ахав буде рањен и од тога умре, и његову крв су пси заиста лизали. Кад је после смрти Ахава, цар израелски постао његов син Охозија, он се једном тешко разболе па посла посланике у Акарон да питају бога Велзевува (Белзебуба) хоће ли оздравити. По наређењу анђела, Илија пресретне посланике и запита их: "Зар нема Бога у Израиљу, већ идете да питате бога у Акарону? За то по вољи Божијој неће се цар дићи са своје постеље, него ће умрети". Посланици се вратише натраг и рекоше цару све што су чули, а овај схвативши да је то био Тесвичанин Илија, посла педесет војника да га нађу и доведу. Они га нађоше на вису једног брда и позваше га да пође с њима, али Бог посла ватру с неба и све их попали. Цар пошаље нову педесеторицу, и њима се деси исто. Кад је и трећу педесеторицу цар послао, и кад су они нашли Илију, педесетник клекну на колена пред Илијом и завапи:"Човече Божији! Смилуј се на моју душу и ових педесет слугу твојих, и немој их погубити као оних два пута по педесет пута што си погубио". А анђео Божији шапну Илији: "Иди с њима и не бој се". Илија се диже и пође.                              Кад је Илија дошао у царев двор, приђе цару и рече му у очи: "Овако вели Господ: за то што си слао посланике у Акарон и од Велзевува тражиш помоћи, као да нема Бога у Израиљу придићи се нећеш, већ мораш умрети". Тако се и догоди: недуго затим цар Охазијапремину.

Пред крај свога живота Илија је нашао себи једног ученика Јелисеја. Кад беше дошло време да Бог узме Илију к себи на небо, пођоше обојица до Јордана, и кад дођоше до реке, скиде Илија свој огртач, удари њиме по води, вода се растави и они по сувом пређоше на другу страну. Мало затим наиђоше однекуд ватрена кола и ватрени коњи, па Илија седе у кола, која у вихору узлетеше на небо и нестадоше. Кад се Јелисеј разабра од чуда, угледа Илијин огртач поред себе, те с њиме опет растави воду јорданску и врати се натраг. Са огртачем пређе са Илије на Јелисеја и пророчки дар, те и он поста пророк.

Илија је дакле жив отишао на небо, и зато православна црква верује да ће се, пре другог доласка Христовог, на земљи поново појавити Свети Илија, са Енохом, за кога се такође верује да се жив узнео на небо. Свети пророк Илија се ппојавио приликом преображења Господњег на Тавору.

 

 
Рођење Св. Јована Претече - Ивањдан
Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре рођења Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина - пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и  пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово � Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

 
Св. великомученик кнез Лазар - Видовдан
Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".

 

 
Св. цар Константин и царица Јелена
Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само овога Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенција, тиранина у Риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди да се скује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста, он задоби славну победу над бројно надмоћним непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах потом Константин изда знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце, он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му да потражи епископа Силвестра који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа ишчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због смутљивог јеретика Арија, цар сазва I васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, ревноваше много за веру Христову. Она посети Јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој осамдесетој години представи се ова света жена Господу 327. године. А цар Константин наџиви своју мајку за десет година и упокоји се у својој шездесет петој години у граду Никомидији. Тело његово би сахрањено у цркви Светих Апостола у Цариграду.
 
Вазнесње Господње - Спасовдан

Четрдесетог дана после васкрсења Христовог његови ученици налазили су се за трпезом. Тада им се Христос поново јави и заповеди : Идите по свему свету и проповедајте Еванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен. Христос им обећа да ће им послати Духа Утешитеља, јер без Његове благодати не би могли да обаве ту божанску мисију.
     Повео је потом Христос своје ученике и Пресвету Богородицу на Маслинску Гору близу Јерусалима. Кад су тамо стигли Христос подиже руке и све их благослови, а затим се на очиглед свих њих поче узносити на небо. Посматрали су га све дотле док га један облак не заклони од њихових очију. Тако се Господ Исус Христос, завршивши дело спасења, вратио Богу оцу на небесима.
     Сваке године Црква обележава тај догађај празнујући Вазнесење четрдестог дана после Васкрса. Празник се још зове Спасовдан, јер се тога дана завршила Христова улога спасења људи која је била везана за његов боравак на земљи. Спасовдан се увек празнује четвртком. 

 
Св.Ћирило и Методије

У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова. Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се. На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик. Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу. Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером. Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

 

 
Св.Василије Острошки

Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му беху веома побожни и благочестиви људи. Тако да и њега васпиташе у духу православне вере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности беше у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности беше пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хлеба што је добијао за појести, никада није јео сам, већ га је увек делио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, суседи његови, отпадници од вере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи беху приморани да га склоне у манастир Завале, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице., где он започе своје учење и образовање. На том мирном месту он је имао времена да чита црквене књиге и речи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле после неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице  Тврдош, где је тада било седиште Требињске Епархије. Када се замонашио добио је име Василије и у свом подвижничком животу угледа се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. После неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. У манастиру Тврдош, наставио је своје подвиге за спасење православног народа. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свету и храбрио је људе у вери и трпљењу. То засмета отпадницима од вере, те намислише да га убију, а он да би то избегао оде у православну Русију. После неколико година вратио се, доневши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини. Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, поставише Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и претходни митрополит Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву. Ваведења Пресвете Богородице. Многа чудеса чинио је за време свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његове смрти. Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима се и дан данас дешавају чудесна исцељења. Њима на поклоњење даноноћно долазе, не само православни, него и други и беху исцељени. Реке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и светитељу, без обзира на вероисповест. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве и завети дају се ту и дан данас.

Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у подизању у његову част многобројних храмова. Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати... Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Напоменућемо само неке од њих, али најбоље могу нам посведочити многи који су осетили благодат његове молитве. Велики је број оних који су били отписани од свих, а који су се поново вратили у живот, нормални и здрави.

Молитвама Светог Василија, оца нашег, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе добре воље. Амин.

 
Благовести

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

 
Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.Овај благочестиви цар наредио је да се овај Господњи и Богородичин празник празнује као и други велики празници. Разлог за то био је тај, што у време овог цара задеси Византију велики помор и земљотреси и те недаће трајаше 3 месеца, док се не јави глас Господњи, неким богоугодним људима, да треба установити да се тај дан Сретења Господњег празнује као велики празник. Када тако учинише и помолише се Пречистој Богородици, престадоше све недаће и људи наставише нормално да живе.

 
Св.Три Јерарха

Светитељи: Св.Василије Велики, Св.Григорије Богослов и Св.Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Св.Василије Велики       1. јануар, Св. Григорије Богослов 25. јануар и Св.Јован Златоуст 27. јануар и         13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.

 
Св. Сава први Архиепископ Српски

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

 
Св. Јован Крститељ - Јовањдан

Св. Јован се слави више пута у години, али највише славара има на овај дан. Међу јеванђелским личностима, Јован Крститељ заузима посебно место, како по начину доласка у свет, тако и по начину живота у њему. Нарочито свечано овај празник се празнује у храмовима који су њему посвећени, као што су храм на Јордану, где је крстио Господа, храм у Севастији где га је Ирод посекао, храм у Антиохији, где је јеванђелист Лука донео његову десницу... Он једини пророк који свету могао руком да покаже Онога кога је пророковао. Десница Св. Јована Крститеља, која је крстила Господа на Јордану, сада се налази у Цетињском манастиру.

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август

 
Богојављење
Господ Исус Христос беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
 
Обрезање Господње и Св. Василије Велики
1. Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства).

2. Св. Василије Велики архиеп. Кесаријски. Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

 
Св. Архиђакон Стефан
Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротних у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово "као лице ангела" (Дап 6, 15), то јест лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их "издајницима и крвницима" (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: "Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога" (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога.
 
Рождество Христово - Божић
А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: "Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.
 
Св. Никола - Никољдан
Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем. Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога. Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).
 
Ваведење  Пресвете Богородице

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

 
Св.Архангел Михаило и остале бестелесне Силе
Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.
 
Св.великомученик Димитрије - Митровдан
Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.
 
Св.Лука и Св. Петар Цетињски
1. Св. Лука апостол и јеванђелист. Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

2. Св. Петар Цетињски митрополит Црногорски. Рођен 1. априла 1749. год. у селу Његушу. Ступио у чин монашки у својој 12. години. По смрти митрополита Саве 1782. године Петар постаде митрополитом и господарем Црне Горе. Сав свој живот, витешки и свети, посветио је овај славни муж своме народу. Унутра је радио свом снагом да измири завађена племена, а споља да одбрани земљу и народ од грабљивих нападача. Успео је и у једном и у другом послу. Прославио се нарочито победом над војском Наполеоновом у Боки и Далмацији. Према себи је био суров а према сваком другом праведан и снисходљив. Живео је у једној тескобној келији, као прост монах, и ако је био кнез над једним народом. Упокојио се 18. октобра 1830. год. Његове чудотворне мошти почивају нетљене у манастиру Цетињском. Господ га прослави на небесима и на земљи, као верног и трпељивог слугу Свога.

 
Преподобна мати Параскева

Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос, између Силимврије и Цариграда. Родитељи св. Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ Мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе св. Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „остави пустињу, и врати се у твоје отечество: потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу". Св. Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у XI столећу. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) св. Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.

 
Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њега трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена Крстовданнаправи ковчег од сребра и положи у њега часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

 
Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина
Мала ГоспојинаСвета Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
 
Усековање главе Св.Јована Крститеља

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру. Ученици Јованови ноћу узеше телосвога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24 фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт св. Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29 августа (по старом календару) 11.септембра  установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.

 
Успење Пресвете Богородице - Велика Госпојина
Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века.
 

 

 
Преображење Господње
Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им пре страдања показати делимично славу Своју божанску. Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.
 
Св.пророк Илија
Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)
 
Св.апостоли Петар и Павле - Петровдан
Петровдан1.Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).
 
2. Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.

 

 
Рођење Св. Јована - Ивањдан

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиваи људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина - пророка, Светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.

За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима.

 

 
ВИДОВДАН

Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм:                  "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".

 
 
Силазак Св. Духа на апостоле -Педесетница - Тројице

Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име.

Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ.

За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.

 

 
Св. цар Константин и царица Јелена
По Божјем промислу, као покровитељ Цркве Христове, појави се цар Константин Велики, рођен 274 године, у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив: РАВНОАПОСТОЛНИ. Много пута му се јављао сам Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград).             И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви.                                                                       Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења.                                                                                                       Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду.

И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

 

 
Ђурђевдан
У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе.

Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.

Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.               

 

 
Страсна седмица

Од свега што учини Господ Исус Христос на овом свету, од свих знамења Небеских која показа на земљи - ипак се у овој седмици сећамо оних најстрашнијих и највећих. Да би нас излечио и од те последње ране, највеће - ране смртне, Син Божији је  узима  на себе. Руке безумних људи убиле су Бога - и ми се у ово време са највећом духовном пажњом и скрушеношћу наших срца, сећамо тог догађаја пуног страве и жалости, али и догађаја бременитог упорним Господњим обећањем о нечему што још и данас превасходи сваки људски ум - да ће наиме, у трећи дан Христос устати из мртвих. Богослужења ових дана, који се називају великим, ради великих дела Господњих у њима - изузетно су покајног карактера, са читањем читавог четворо јеванђеља у прва три дана Тако се испуњава Христова заповест коју је изрекао управо у ове дане по уласку у Јерусалим а пред само хватање и предавање на смрт - '' да непрестано бдијемо и да пазимо да нам срца не отежају бригама овог свијета преједањем и опијањем ...'' Отуда је и пост, у овој последњој седмици најстрожији, а молитва и бдење највеће јер иду дани највећег страдања и највеће Славе Господње. У четвртак вече врши се посебна служба читања 12 страсних јеванђеља, која описују управо догађаје оног Великог Четвртка и Великог Петка, када је Христос ухваћен, напуштен од ученика и предат у руке џелата. На сами дан Великог Петка, износи се по свим храмовима плаштаница, символ гроба Господњег са Његовим страдалним телом, управо скинутим са крста и положеним у њега. Верници тада, у неким крајевима у тај символични гроб стављају прва Васкршња јаја која представљају символ, залог и вјеру у нови живот који ће се потпуно неочекивано родити управо из гроба, разбијајући љуштуру наших очекивања и наших моћи. Тај мрачни гроб ће - како каже црквени песник - постати светлији од сваке царске одаје.

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети

Дан после Лазареве суботе, у недељу, Господ Исус Христос је пошао са својим ученицима у Јерусалим. Приближавао се јеврејски празник ПАСХА, али и најтужнији дан људског рода.
Када је Господ Исус Христос на магарету ушао у Јерусалим, дочекан је одушевљеним узвицима и песмом народа:"Осана Благословен је онај који иде у име Господње" (Јн.12, 13-15) По путу по коме је пролазио бацали су младе гранчице а неки чак и своје хаљине.
Немерљива радост дочека је на Христовом лицу исписивала тугу и жалост, јер је само ОН, знао да ће се та радост ускоро претворити у страшне повике "Распни Га распни" За неколико дана, на Велики петак тако и би.
Света Православна Црква је одредила да се свечани улазак Христа у Јерусалим прославља у недељу пред Васкрсење Христово. У нашем народу овај празник зове се ЦВЕТИ.                                                                                                     

 
Благовести Пресвете Богородице
    Живећи у Јерусалимском храму 12 година, Пречиста Дева Марија све своје време је проводила у читању Божанских књига из којих се поучавала Закону Господњем. Често је читала речи пророка Исаије: "Девојка ће затруднети и родити сина       (Иса. 7,14), и тада је пламтела неисказаном љубављу према тој одабраној девојци, која ће родити Месију, Спаситеља света, не слутећи да је то баш она, од Бога изабрана још пре свог зачећа. Када наврши 14 година, првосвештеници и свештеници јој саопштише да је дошло време да оде из храма и да ступи у брак, како је тадашњи Закон налагао. Она се испочетка успротивила њиховој одлуци, јер од њеног рођења, родитељи је посветише Богу и она сама дала је завет да ће до краја живота остати девојка и да не може живети и бити жена смртном човеку. То запрепасти и уплаши свештенике, те одлучише да је збрину у дом њеног сродника Јосифа, где ће моћи да настави свој дотадашњи живот, безгрешно, чувајући своје девство.                                                                                                      Дође време да се роди Спаситељ света, Месија и то се догоди тако што једног дана, док је Пречиста Дева Марија седела у својим одајама читајући пророчанство Исаијино, дође арханђел Гаврил и саопшти јој радосну вест. Поклони се он Богоматери са речима: "Радуј се Благодатна, Господ је с тобом. Радуј се, јер си благословена ти међу женама и благословен је плод утробе твоје"!

Слушајући речи анђела Господњег, Пречиста се покори вољи Господа свог и одговори: "Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој" (Лук. 1,38).

И одмах, након тих речи у утроби њеној светој, дејством Духа Светога, изврши се зачеће без икакве телесне насладе, али не и без Духовне и заче се Син Божији и Слово постаде Тело и усели се у нас очовечењем.                                          Пошто анђео обави благовест и побожно и са страхопоштовањем одаде дужно поштовање оваплоћеном Сину Божијем у утроби Деве Марије, он оде и узнесе се ка Господу, славећи тајну Божијег очовечења са свим небесним силама у неисказаној радости.Овим је архангел Гаврил отворио прву страницу Новог Завета да он представља радост за све људе.                                                                  Благовести се сматрају великим и између осталог веома радосним празником. Тог дана узносе се молитве и хвале Пречистој Деви Марији, која и нас својом молитвом чува и усрећује баш као што је и сама била обрадована.

 
 
Прва недеља поста - ПРАВОСЛАВЉА
У прву недељу поста слави се празник Православља, па се зато и зове недеља Православља.                                                                                                   У то време владала је велика борба против хришћана и свих оних који су истински исповедали Христа Господа. После књижевника и фарисеја који су Христа приковали на крст, борбу против вере прихватише и многобожачке власти. Тако су апостола Петра стрмоглаво разапели на крст, апостола Павла су посекли мачем, а многе друге хришћане на разне начине убијали: једне су бацили зверима, друге су палили на ломачи, треће бацали у ѕажарене пећи, четврте бацише у дубоке јаме и засуше негашеним кречом. Све је то безбожницима било узалуд јер је њихова вера била сувише јака. Христос је победио и свет постаде хришћански.                          И поред свега тога дух зла није имао мира, отпочело је лажно учење против Христове вере. Сва та лажна учења васељенски сабори су успешно одбацивали, а јеретике слали у заборав. На послетку се појавило и лажно учење против св.икона. Познато је да су те св. слике као отворена књига јер сви свештени догађаји: рођење Христово, његова чуда, страдање, Распеће и Васкрсење, живот Пресвете Богородице и свих светитеља лако се читају из св. икона. Молећи се пред св.иконом верујући човек својим очима гледа лик светитеља и молитвено излива патње своје душе. И тад се нађоше људи који су сматрали да је молитва пред иконом идолопоклонство, и тад започе гоњење против св. икона. Тадашња власт је стала на страну иконобораца, па су вршили нечувена насиља а све са циљем да униште иконе. 787 године седми васељенски сабор осудио је иконоборце и одредио догматски смисао поштовања св. икона. Ни после тога јерес се није смиривала, трајало је то четрдесетак година да би на послетку побожна виѕнатијска царица Теодора сазвала сабор у Цариграду где је коначно решено поштовање св. икона. Много иконобораца се после тога покајало и прешло у православље. Све се то десило у прву недељу Великог поста,и тада је кроз град ношена црквена литија са крстом Господњим и св. иконама. То је био празник и победа православља и због тога се ова недеља назива НЕДЕЉА ПРАВОСЛАВЉА. 
 
 
Теодорова субота:
У суботу прве недеље великог Часног поста, пада празник св. Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за крсну славу. Јер се тако слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. За време римског цара Јулијана Апостате  326 године,  знајући да хришћани посте, наредио да се по пијаци у граду све намирнице попрскају животињском крвљу, како се они не би причестили. Међутим св. Теодор Тирон јавља за то цариградском архиепископу Евдоксију, да хришћани из Цариграда ништа не купују на пијаци од намирница него да у својим домовима те недеље кувају пшенична зрна и мешају  са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и урадише и тако достојно примише причешће. Као успомену на тај догађај у овај дан, домаћице кувају жито као за славу и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу. Тога дана у нашој цркви сви они који су постили прве недеље на води могу да се причесте.
     
Serbisk Ortodoxa Kyrkan
Nedre Eneborgs vδgen  7, 25268 HELSINGBORG, SVERIGE
Tel/fax: +46 42181736  E-mail: info@svetivasilije.se
www.svetivasilije.se

Штампај ову страну